Istraživanje je objavljeno u The Journal of Clinical Investigation, a sproveli su ga naučnici iz Centra za molekularnu medicinu Max Delbrück iz Berlina.

Oni su proučavali desetoricu muškaraca, koji su učestvovali u dva simulirana leta na Mars, od kojih je jedan trajao 105 dana, a drugi 205 dana. U višenedeljnim periodima, dobijali su različitu hranu s različitim sadržajem soli. 

Važno je bilo ispitati uticaj soli na ljudsko tijelo, kao i važnost potencijalne ishrane astronauta u svemirskim misijama. 

Ranije se konzumacija soli dovodila u vezu sa povećanom proizvodnjom urina i većim unosom tečnosti. Ipak, ova studija sugeriše da povećana proizvodnja urina ne dolazi iz više tečnosti, već da so pokreće mehanizam koji čuva vodu u bubrezima. Na duže staze, ljudsko tijelo neće tražiti više vode, već naprotiv. 

Prije ovog istraživanja, postojala je hipoteza da se joni natrijuma i hlorida hvataju za molekule vode i odvlače ih u urin.

„Novi rezultati pokazuju nešto sasvim drugo: so ostaje u urinu dok se voda povlači dalje u bubreg i tijelo“, navodi se u saopštenju.

Rezultati ovog istraživanja su pokazali da su ljudi bili gladni nakon ovakve ishrane, a što je sasvim neobično: ispitanici koji su pojeli više soli, unijeli su manje vode.

Na duže staze, ovo pokazuje da bi ishrana s obiljem soli mogla zapravo da nas učini manje žednim nego ishrana s niskim sadržajem soli.

Rezultati su potvrdili da višak soli u ishrani povećava lučenje urina, ali ono što je naučnike iznenadilo je to što su ispitanici koji su jeli više soli, zapravo pili manje vode. Tajna je bila u urei, koja se vezuje za vodu i pomaže njen prenos u organizmu. Njena funkcija je da pomogne tijelu da zadrži vodu, a da se oslobodi soli, otkrili su naučnici.