Saznanje da se radi o specifičnoj bolesti koja dovodi do potpunog slepila,  za koju ni lekari nisu imali detaljno objašnjenje, za nju je bio veliki šok.

- Bolest je došla kao grom iz vedra neba. Završila sam školu, udala se, rodila troje dece, a onda se posle rođenja trećeg deteta desilo ono što nikako nisam mogla očekivati; obolela sam – priča Milijana.

Klonula je i u očajanju mislila da više nikome nije potrebna i da je život za nju stao. U jednom trenutku ostaje sama sa decom, osećajući se potpuno odbačeno i nemoćno.

- Srećom, takvo stanje nije dugo trajalo, pre svega zbog moje prirode i podrške roditelja i dece. Shvatila sam da gubljenja vida nije razlog da ne uživam u odrastanju svoje troje dece i drugim radostima koje ljudi vrlo često ne primećuju – kaže Milijana.

Kako bi se prekvalifikovala, u Sarajevu je upisala školu za slepe i slabovide, četiri godine uredno davala ispite i u februaru ove godine stekla zvanje fizioterapeut-tehničar.

- Imam samo sedam posto vida na levo oko, ali sam radno sposobna - kaže Milijana i dodaje da ne želi nikakve privilegije, već samo da bude ravnopravna sa zdravim ljudima.

Prima 160 KM za tuđu negu i pomoć i 120 KM dečjeg dodatka, a već dva meseca volontira u Banji Dvorovi.

- Iako nikada nisam slutila da bih mogla biti fizioterapeut, veoma sam srećna i mislim da dobro radim taj posao. Pacijeti ne primete da sam slepa i iznenade se kada im to kažem - priča Milijana.

Radosna je kada ljudima koji dolaze na terapiju svojom životnom pričom o borbi koju je vodila olakša i da snagu da stvari gledaju drugačije.

Njene kolege u Banji kažu da je dobar radnik i vedra osoba, a ona za njih da su joj velika podrška.

U društvu sličnih osoba

Milijana slobodno vreme, kojeg ima vrlo malo, uglavnom provodi u društvu osoba sličnih njoj.

- Sa njima se osećam najprijatnije, nema nerazumevanja, sažaljenja ni bilo kakve diskriminacije - kaže Milijana.

Priključila se i projektu „Živa biblioteka“ Helsinškog parlamenta, kroz koji svedoči o svom životu i borbi koju vodi.