Savo je nakon skoka u Tamiš, povrijedio vrat i ostao invalid. Tada je sve počelo. Te davne 1981. godine oboje su otišli u banju u Igalu na rehabilitaciju i upoznali se igrom slučaja preko zajedničkih prijatelja. Savo, iako osuđen na život u kolicima imao je uvijek vedar duh i šarm na koji je Snežana brzo pala, pa su nakon kratkog druženja shvatili da su emocije mnogo jače od prijateljskih. Započeli su vezu, vjenčali se i dobili dvije ćerke – Tijanu i Tanju, kao i šestoro unučadi.

 

– Ja sam bila u to vrijeme cimerka sa jednom devojkom iz Tuzle koja je već poznavala Savu preko svog drugara iz Norveške koji je takođe dolazio na rehabilitaciju. Oni su bili veseli momci, išli su u restoran kod Norvežana da kradu karanfile da bi išli kod jedne drugarice na rođendan. Sa tim karanfilima su došli kod nas i tako smo se prvi put upoznali – započela je njihovu ljubavnu priču Snežana (62).  

Prisjeća se kako se sa drugaricom sa rehabilitacije raspravljala oko udaje.

 

– Meni se on predstavio kao Rio Grande iz Barande. Sećam se kada smo se upoznali, meni ta cimerka kaže: "Ja dolazim ovde da upoznam nekog da se udam". Ja joj odgovaram: "Da li si ti normalna? Ti invalid za invalida da se udaš". I eto meni šta se desilo. Ta njegova energija i ljubav nas je spojila i zadržala – priča Sneža koja je na rehabilitaciju dolazila jer je imala problema sa kukovima.

 

Studirala je Višu poslovnu školu u Beogradu i živjela je u studenskom domu. Željni ponovnog viđenja nakon povratka, dogovorili su susret u Beogradu, ali su se spletom okolnosti mimoišli.

 

– Ja sam njega čekala na železničkoj stanici kod voza, a on mene kod pošte i nismo se videli. Ja sam se tu razbolela čekajući sat vremena. Otišla sam kod svoje rodbine u Obrenovac. Onda je on došao sa velikim buketom cveća da me obiđe. Kada sam ozdravila, počeli smo učestalije da se viđamo. Imali smo 22 godine. On je dolazio za Beograd, ali išla sam i ja u Barandu – sjeća se.

Kada je prošlo određeno vrijeme, željeli su da se "vežu" pred Bogom i pred zakonom. Ipak, Savo se plašio da zbog svog invaliditeta možda neće moći da ima djecu, a Snežanu nije želeo da osudi na takav život. Odlučili su da odu na Institut za majku i dete da urade analize, ali su im prethodno nenadano stigle najljepše vijesti – Sneža je bila trudna.

 

– Venčali smo se u maju 1983. godine, a ćerku Tijanu smo dobili u avgustu. Svadba je bila kako je u ono vreme Bog zapovedao, svatovi i šatori, ma sve. Malo je svadba bila specifična jer je mladoženja u kolicima, ali bože moj – kroz šalu i smijeh prisetio se Savo.

 

Nakon pet godina su dobili i drugu ćerku Tanju. Ona je tatino dete likom, a Tijana mamino. Što se karaktera tiče, obrnuto.

 

– Mene je Bog u životu pogledao tri puta: prvi put kada sam slomio vrat, ali sam ostao paraplegičar, a ne tetraplegičar, drugi put kada sam upoznao Snežanu i treći put kada su nam se deca rađala – sa ponosom u glasu pričao je Savo.

 

Sve što su mogli da zaključe nakon toliko godina zajedničkog života je da su srećni, da su srasli zajedno i da se u svemu dopunjuju.